БЕОГРАЂАНКА ИВАНА АШКОВИЋ И ДРУГА ДЕЦЕНИЈА ЊЕНЕ „БИДАДАРИ” ШКОЛЕ ИНДОНЕЖАНСКЕ ИГРЕ Плес као пут увис Треба се спустити до архетипа, у сам корен древног јединства. Уронити се у ту културу и пустити да вас она пробуди, промени. Сваки плес је врста молитве, обред давања себе на дар, уз пуну свест да је уметност нешто много више и важније од нас самих. Та мудрост, када ви овладате њоме и она вама, почиње да зрачи на Ваш живот и свакодневицу. Препознајете надвремену лепоту у свом телу и покретима. Научите да призивате оно најбоље што у себи имате. Тада плес постаје филозофија, митологија, бајка, нови живот. Преображај је дубок и делотворан, алхемијски
Пише: Драгана Барјактаревић
Ако је више од кореографије добро уиграних и синхронизованих корака. Ако није тек заротирани калеидоскоп егзотичних костима. Ако има уцртане координате у култури, филозофији, митологији, вери. Ако представља путовање кроз светове све до оне тачке у којој препознате себе. Лепоту у властитом телу. Лепоту изван себе. Ако поштује начело да кад учинимо бољим себе, учинићемо бољим и свет. Ако је плес све то, онда је то Бали – у срцу, покретима и речима Иване Ашковић. Балинежански плес и филозофију донела је у Србију и као нераздвојиву целину заокружила их у школу плеса „Бидадари”, названу по прелепим небеским нимфама које заводе и богове и људе.
СВЕТЛОСТ СА ТРИ КОНТИНЕНТА
Ивана Ашковић прешла је три континента да би пронашла себе на Балију. Пошто је дипломирала позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, отишла је у Њујорк и скоро годину дана радила у позоришту „LaMama”, а онда је уписала магистарске студије на Универзитету на Хавајима. Тамо је први пут дошла у додир са различитим облицима азијског театра, између осталог, са балинежанским плесом. Био је то један сасвим нови свет за њу, будући да се на позоришним студијама у Београду уопште не ради театар Азије.
– Експериментални покушаји спајања истока и запада постоје у многим уметностима. У области музике, позоришта и плеса то је довело до фантастичних остварења. Међутим, то раздобље узбудљивог споја истока и запада у позоришним уметностима некако је прошло мимо нас, а да ми о томе нисмо знали ништа, осим из књига и понеког случајног гостовања на Битефу. За мене се отворио цео један нови свет када сам отишла на постдипломске студије на Хаваје и имала прилике да нешто научим о позоришту Азије, о коме се овде, нажалост, и даље не зна готово ништа.
На Хавајима је завршила докторске студије из области позоришта Азије, са посебним нагласком на ритуалном театру Балија. Усавршавала сетеоријски, учећи индонежански језик, историју индонежанских народа, књижевност, религију, али и практично, кроз плес и музику. Сваког лета одлазила је по неколико месеци на Бали, а после завршених докторских студија остала је тамо четири године.
– Свако од нас је само скуп различитих могућности и од многих унутрашњих и спољних фактора зависи како ћемо обликовати себе и шта ћемо оставити као траг за собом у овом свету. У неким зрелим годинама научимо на које од тих фактора можемо да утичемо и почнемо свесно да улажемо своју енергију у њих. Ја сам имала прилике да живим на три континента, у три потпуно различита друштвена, културна и историјска контекста. Живот у страној земљи захтева да се прилагодите новом окружењу и свако од тих окружења дозвољава или тражи да нешто друго у вама изађе на површину. Заволела сам Бали и остала да живим тамо не само због очараности његовом културом већ и зато што сам брзо схватила да сам ја тамо најбоља што могу да будем.
ЈЕЗИЧАК ИЗМЕЂУ СВЕТОВА
А онда се вратила у Београд, у коме се мало тога зна о култури и традицији Балија и Индонезије, и одлучила да с људима подели оно што је она тамо осетила и научила. У Амбасади Републике Индонезије у Београду 2004. године отворила је студио „Бидадари” у коме девојке могу да се опробају у сложеним и мистичним плесним облицима, пре свега дворским и ритуалним плесовима Балија и Јаве.
– Радозналост је најчешћи мотив за приступање групи: необични покрети и експресија, егзотични костими, једна далека земља која крије много тајни и обећања. Када ме неко контактира са жељом да нам се придружи, мој савет је обично да дође на једну пробу и да види шта ми то радимо. Следећи корак је да схвати да ли је физички у стању да нас прати. Ту један део њих одустаје, јер овај рад захтева истрајност, упорност, посвећеност и дисциплину. Почетак је увек најтежи, док се не савладају основни елементи, а после полако почињете да препознајете и осећате лепоту тог плеса у властитом телу и покретима. За оне које истрају и дођу до нивоа да наступају са групом, више ништа није исто. Мислим да Индонезија промени свакога ко бар мало загребе ту културу испод површине. Поред тога што уче плес, полазнице школе „Бидадари” изучавају и друге видове индонежанске културе – њену историју, обичаје, уметност, веровања и ритуале.
– Девојке не уче само физички део плеса већ и цео један културни и историјски контекст у коме су ти плесови настали. Сваки плес има своју причу, распон емоција, специфичну експресију и потребно је да се на неком архетипском нивоу нешто од тога пробуди у тим девојкама које су одрастале и које живе у сасвим друкчијем друштвеном и културном миљеу. Управо та архетипска веза веома је важна, јер она омогућава да се премости јаз између толико различитих култура.
АЛХЕМИЈА ИГРЕ
Пошто савладају основе и, наравно, остану заинтересоване да се тиме баве даље, следећи важан корак је да оду у Индонезију, зароне у ту културу и пусте да их она промени. Тек након тога могу заиста да кажу како су савладале најважније облике тих плесова. Неке од полазница имале су прилику да проведу извесно време у Индонезији као стипендисти индонежанске владе. Неколико њих наступало је у различитим приликама на острвима Бали и Јава. – Уметност је на Балију још увелико повезана са религијом и сваки плес је врста молитве, давањесебе на дар боговима, плесом или музиком у које смо уложили цело своје биће, данеи године напорног рада, љубави и талента и при том смо свесни да је та уметностнешто много веће и важније од нас. Верујем да девојке које проведу неколико година у нашој групи, а посебно оне које оду на Бали или у друга места Индонезије, могу да схвате ту филозофију и да је пренесу даље у свој свакодневни живот. Ако плес има моћ да нас мења суштински и духовно, тако да постајемо заинтересовани, да постављамо питања, да не пропуштамо мале ствари, оне благотворне, да сакупљамо расуте парчиће ума... Онда плес престаје да буде само плес, трансформише се у филозофију, митологију, бајку, нови живот. – О алхемији сам читала док сам била веома млада, на студијама, а на Балију сам имала прилике да је упознам у пракси. Она је у свим деловима живота, али је некако најочигледнија у свету уметности. Радећи на одређеном материјалу или на себи (у случају плеса тело уметника је његов материјал), човек мења себе, а тиме и свет око себе. Све што урадимо у неком нашем микрокосмосу, ма колико изгледало мало и безначајно, има свој одраз и утицај у макрокосмосу, чији смо део. Балинежани верују даје све у овом универзуму повезано и да овај свет можемо учинити мало бољим само ако себе учинимо бољим. У савременом животу више не постоје митови и легенде, не постоје дубине и слојеви, питања без одговора, нема више бајки. Балинежански и јавански плесови укорењени су у хиндуистичкој митологији. Свима нама који имамо нешто уметничког сензибилитета, или бар склоности за духовне вредности, та митологија дозвољава да наслутимо неке одговоре на питања која се у прагматичном савременом животу најчешће више и не постављају, а која и даље тињају у нама и траже одговоре.
***
Људи
– За полазнике у амбасади Индонезије, часови индонежанских плесова су бесплатни. Углавном су то младе девојке које желе да се баве плесом. Групи приступају док су у средњој школи или на факултету, а одлазе када им животна ситуација то наложи: када се запосле, оду на студије у иностранство или слично – каже Ивана. – Садашње чланице групе, од којих је већина ту годинама и без којих „Бидадари” не би био то што јесте: Ивана Матић, Ирина Маркић, Сања Ћопић, Невена Угреновић, Ивана Вранешевић, Наташа Марковић, Милица Ђука, Наташа Турксоy Ковачевић, Даница Бороговац, Тијана Пинтовић, Марија Груловић, Драгана Шујак, Бојана Павићевић, Јелена Вуксановић, Вера Карановић, Катарина Рувидић, Милана Лукајић.
***
„Мудра театар”
– Плесни студио „Бидадари” усмерен је на изучавање плесова Индонезије, било традиционалних или савремених. „Мудра театар” настао је из потребе да се иде корак даље и да се ти плесови на креативан начин повежу с другим плесовима, пре свега Азије и Африке, али и са савременим плесом запада. Девојке с којима сам покренула „Мудра театар” имале су, поред индонежанских плесова, обуку из савременог плеса, афричких плесова, савременог јапанског бутох плеса, различитих борилачких вештина. Резултат тог рада биле су неколике представе, од којих је најуспешнија била представа „Сенке”, која је 2006. године била на Битефу. Те представе смо неколико година радили углавном уз подршку Секретаријата за културу Града Београда, али највише на основу личног ентузијазма учесника. У овој земљи је тешко наћи финансијска средства за такву врсту театра, па је последњих неколико година „Мудра театар” замрзнуо своје активности и чека нека боља времена – објашњава Ивана.
Ако је више од кореографије добро уиграних и синхронизованих корака. Ако није тек заротирани калеидоскоп егзотичних костима. Ако има уцртане координате у култури, филозофији, митологији, вери. Ако представља путовање кроз светове све до оне тачке у којој препознате себе. Лепоту у властитом телу. Лепоту изван себе. Ако поштује начело да кад учинимо бољим себе, учинићемо бољим и свет. Ако је плес све то, онда је то Бали – у срцу, покретима и речима Иване Ашковић. Балинежански плес и филозофију донела је у Србију и као нераздвојиву целину заокружила их у школу плеса „Бидадари”, названу по прелепим небеским нимфама које заводе и богове и људе.
Ивана Ашковић прешла је три континента да би пронашла себе на Балију. Пошто је дипломирала позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, отишла је у Њујорк и скоро годину дана радила у позоришту „LaMama”, а онда је уписала магистарске студије на Универзитету на Хавајима. Тамо је први пут дошла у додир са различитим облицима азијског театра, између осталог, са балинежанским плесом. Био је то један сасвим нови свет за њу, будући да се на позоришним студијама у Београду уопште не ради театар Азије.
едан нови свет када сам отишла на постдипломске студије на Хаваје и имала прилике да нешто научим о позоришту Азије, о коме се овде, нажалост, и даље не зна готово ништа. 
историју индонежанских народа, књижевност, религију, али и практично, кроз плес и музику. Сваког лета одлазила је по неколико месеци на Бали, а после завршених докторских студија остала је тамо четири године.
А онда се вратила у Београд, у коме се мало тога зна о култури и традицији Балија и Индонезије, и одлучила да с људима подели оно што је она тамо осетила и научила. У Амбасади Републике Индонезије у Београду 2004. године отворила је студио „Бидадари” у коме девојке могу да се опробају у сложеним и мистичним плесним облицима, пре свега дворским и ритуалним плесовима Балија и Јаве.
пробу и да види шта ми то радимо. Следећи корак је да схвати да ли је физички у стању да нас прати. Ту један део њих одустаје, јер овај рад захтева истрајност, упорност, посвећеност и дисциплину. Почетак је увек најтежи, док се не савладају основни елементи, а после полако почињете да препознајете и осећате лепоту тог плеса у властитом телу и покретима. За оне које истрају и дођу до нивоа да наступају са групом, више ништа није исто. Мислим да Индонезија промени свакога ко бар мало загребе ту културу испод површине. 
Поред тога што уче плес, полазнице школе „Бидадари” изучавају и друге видове индонежанске културе – њену историју, обичаје, уметност, веровања и ритуале.
Пошто савладају основе и, наравно, остану заинтересоване да се тиме баве даље, следећи важан корак је да оду у Индонезију, зароне у ту културу и пусте да их она промени. Тек након тога могу заиста да кажу како су савладале најважније облике тих плесова. Неке од полазница имале су прилику да проведу извесно време у Индонезији као стипендисти индонежанске владе. Неколико њих наступало је у различитим приликама на острвима Бали и Јава.
– Уметност је на Балију још увелико повезана са религијом и сваки плес је врста молитве, давањесебе на дар боговима, плесом или музиком у које смо уложили цело своје биће, данеи године напорног рада, љубави и талента и при том смо свесни да је та уметностнешто много веће и важније од нас. Верујем да девојке које проведу неколико година у нашој групи, а посебно оне које оду на Бали или у друга места Индонезије, могу да схвате ту филозофију и да је пренесу даље у свој свакодневни живот.
Ако плес има моћ да нас мења суштински и духовно, тако да постајемо заинтересовани, да постављамо питања, да не пропуштамо мале ствари, оне благотворне, да сакупљамо расуте парчиће ума... Онда плес престаје да буде само плес, трансформише се у филозофију, митологију, бајку, нови живот.
– О алхемији сам читала док сам била веома млада, на студијама, а на Балију сам имала прилике да је упознам у пракси. Она је у свим деловима живота, али је некако најочигледнија у свету уметности. Радећи на одређеном материјалу или на себи (у случају плеса тело уметника је његов материјал), човек мења себе, а тиме и свет око себе. Све што урадимо у неком нашем микрокосмосу, ма колико изгледало мало и безначајно, има свој одраз и утицај у макрокосмосу, чији смо део. Балинежани верују даје све у овом универзуму повезано и да овај свет можемо учинити мало бољим само ако себе учинимо бољим. У савременом животу више не постоје митови и легенде, не постоје дубине и слојеви, питања без одговора, нема више бајки. Балинежански и јавански плесови укорењени су у хиндуистичкој митологији. Свима нама који имамо нешто уметничког сензибилитета, или бар склоности за духовне вредности, та митологија дозвољава да наслутимо неке одговоре на питања која се у прагматичном савременом животу најчешће више и не постављају, а која и даље тињају у нама и траже одговоре.
